Антипапа Александар V

Антипапа Александар V
Минијатура из Нирнбершке хронике (1493)
Лични подаци
Пуно име	Петар Филагрис
Датум рођења	1339.
Место рођења	Неаполи, Млетачка република
Датум смрти	3. мај 1410.
Место смрти	Болоња, Папска држава
Народност	Грк
Папа
Понтификат	26. јун 1409 — 3. мај 1410.
Претходник	Папа Гргур XII
Наследник	Антипапа Јован XXIII

Грб антипапе Александра

Петар од Кандије, такође познат и као Петар Филагрис (грчки: Πετρος Φιλαργης) (око 1339 - 3. мај 1410), назван Александар V је био антипапа Римокатоличке цркве изабран на сабору у Пизи 1409. године, током Западне шизме (1378-1417). Његов понтификат трајао је кратко - од 26. јуна 1409. године до смрти. Као антипапа стајао је насупрот римском папи Гргуру XII и авињонском Бенедикту XIII.

Рана каријера

Рођен је у близини данашњег Неаполија на Криту, тада у саставу Млетачке републике, око 1339. године.^[1] Рођен је у грчкој породици, те је крштен као Петар Филагрис. Стога је остао упамћен и као Петар од Кандије. У младости је остао сироче, те су га подигли италијански фрањевци.^[2] Сам ступивши у фрањевачки ред, похађао је студије на универзитетима у Оксфорду и Паризу. Док је студирао у Паризу избила је Западна шизма. Петар је подржавао папу Урбана VI (1378-1389), римског кандидата. Постао је саветник Ђангалеаца Висконтија, војводе Милана.^[3] После десет година вратио се у Ломбардију, где је, захваљујући наклоности Висконтија, постао епископ у Пјаћенци (1386), Вићенци (1387), Новари (1389) и напослетку архиепископ Милана (1402).^[4] Папа Иноћентије VII (1404-1406) га је поставио за кардинала.^[5]

Понтификат

Изабран је за папу на Сабору у Пизи (25. марта 1409), који је одржан како би се превазишао раскол у Римокатоличкој цркви. Петар је понео ново име - "Александар", те је предводио трећу, пизанску фракцију, у тадашњој западној цркви. Након његовог избора, већина држава Европе признала га је за легитимног папу, са изузетком Краљевине Арагон и Шкотске, које су остале лојалне авињонском папи Бенедикту, као и разних италијанских државица, које су признавале римског папу. ^[6]

Током свог десетомесечног понтификата Александар је имао за циљ да прошири свој утицај уз помоћ Француске, а посебно војводе Луја II Анжујског, коме је доделио права на Краљевину Сицилију, уклонивши Ладислава Напуљског. Дао је много обећања, али није стигао да их испуни.^[7] Просјачки редови имали су много користи током његовог кратког понтификата.

Александар је изненада умро док је са кардиналом Балтазаром Косом боравио у Болоњи, у ноћи 3. на 4. мај 1410. године. Његови посмртни остаци пренети су у цркву Светог Фрање у Болоњи. Прошириле су се лажне вести да га је отровао Балтазар Коса, који га је и наследио као антипапа Јован XXIII (1410-1415). ^[8]

Референце

^ Schabel 2002, стр. 506
^ Brown 2010, стр. 439
^ Brown 2010, стр. 439
^ Schabel 2002, стр. 506
^ Brown 2010, стр. 439
^ Sumption 2015, стр. 477
^ Chisholm, Hugh, ed. (1911). "Alexander s.v. Alexander V.". Encyclopædia Britannica. Vol. 1 (11th ed.). Cambridge University Press. p. 553.
^ Logan 2013, стр. 299

Извори

Artaud de Montor, Alexis François. The Lives and Times of the Popes. Volume 4 (New York: Catholic Publication Society of America, 1911), pp. 109–111.
Brown, Stephen F. (2010). „Peter of Canida's Commentary on the Sentences of Peter Lombard”. Ур.: Rosemann, Philipp W. Mediaeval Commentaries on the Sentences of Peter Lombard. 2. Brill. стр. 439—470. 439
Frank, J.W., "Die Obödienzerklärung des österreichischen Herzöge für Papst Alexander V. (1409)," , in: Römische Historische Mitteilungen, 20, 1978, pp. 49–76.
Gregorovius, Ferdinand. History of Rome in the Middle Ages. Volume VI. 2, second edition, revised (London: George Bell, 1906). [Book XII, chapter 5, pp. 598–612].
Kelly, J.N.D. & Walsh, M.J. Oxford Dictionary of Popes. second edition. Oxford: OUP 2010.
Logan, F. Donald (2013). A History of the Church in the Middle Ages. Routledge.
Oakley, Francis (2008). „The Conciliar Heritage and the Politics of Oblivion”. Ур.: Christianson, Gerald; Izbicki, Thomas M.; Bellitto, Christopher M. The Church, the Councils, and Reform: The Legacy of the Fifteenth Century. The Catholic University of America Press.
Pastor, Ludwig Freiherr von. The History of the Popes: From the Close of the Middle Ages. Volume 1, fifth edition. Herder, 1923 [pp. 177–191]
Petrucci, Armando. "Alessandro V, antipapa." In: Enciclopedia dei Papi (2000).
Schabel, Christopher (2002). „Peter of Candia”. Ур.: Gracia, Jorge J. E.; Noone, Timothy B. A Companion to Philosophy in the Middle Ages. Blackwell Publishing. стр. 506—507.
Sumption, Jonathan (2015). The Hundred Years War. IV: Cursed Kings. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 9780812247060.
Tuilier, A. "L'élection d'Alexandre V, pape grec, sujet vénitien et docteur de l'Université de Paris,", in: Rivista di Studi Bizantini e Slavi, 3, 1983, pp. 319–341.
Valois, Noël. La France et le grand schisme d'Occident. Tome IV: Recours au Concile général. Paris: A. Picard et fils, 1902. [pp. 102–129]